Collective Bargaining Agreement

Последњих дана био сам преокупиран завршавањем семинарског рада па ме је било нешто мање на форуму, али ево јутрос га заврших и предах па сада његов садржај могу да поделим и са људима овде. Сам рад писан је из предмета Међународно радно право, пре свега се бави настанком, правном природом и неким институтима колективног уговора о раду амреичких професионалних кошаркаша, па бих унапред упозорио све евентуалне читаоце да је сам текст поприлично лишен ''кошаркашког духа''.

Како је питање развоја дијалог играча и власника клубова (као вида социјалног дијалога) јако важно за предмет из којег сам писао рад дао сам му највише простора, међутим и они које то баш нарочито не занима читајући текст могли би да сазнају занимљиве ствари из историје лиге. Сама садржина овог важећег уговора је само делимично образлагана (уговор је огроман), јер сам већ пробио дозвољен број страна а и нисам имао ни времена јер ми је истицао рок. Да сам могао, додао бих и ова 3 exception-a која сам изоставио (наведени су само у фусноти) и нека правила око трејдовања играча, нпр да плате које добијаш не смеју да буду преко 125% онога што си послао (+/- 100 000$) и неке друге ствари, али просто мислим да то оне на факсу којима је рад намењен апсолутно не занима... Сам наслов семинарског је:

Иако познаваоци прилика мање разлике у димензијама терена, трајању меча и правилима игре често истичу као најважније разлике између кошарке у Европи и Сједињеним Америчим Државама, чини се ипак да је сама игра једина додирна тачка кошарке на две стране Атлантика. На организацијоном и финансијком плану, разлике између приступа овој игри постају далеко очигледније.

Историјски посматрано, кошарка се од доласка у Европу непосредно пред почетак Првог светског рата развијала на аматерским основама. Тек у последње две деценије двадесетог века отпочиње процес постепене професионализације који и данас траје и институционалише се кроз оснивање професионалних лига на националном, а од 2000. године и на Европском нивоу 1. У Америци, овај спорт се од самог настанка развијао путем двоструког колосека, строгом поделом на професионални и аматерски (који је своје уточиште нашао у касарнама и на универитетима). Стога и не чуди што је прво професионално кошаркашко такмичење основано још 1898 године под именом ''Национална кошаркашка лига'' 2. Поред професионалности, америчка лига послује на изузетно богатом тржишту те буџети клубова достижу ниво од 200 милиона долара годишње 3(плате, порези на луксуз, трошкови пута, приватних болница, тренинг кампова). Сам финансијки моменат није могао да не остави последце на статус играча, који су временом постали кључни извор поменутих прихода.

Са једне стране доста дуги временски период постојања професионалне кошарке у Америци која играча посматра као радника са свим правима и обавезама које из радног односа следе, а са друге стране висока количина средстава, довели су до формирања правног оквира које је данас дефинисан у свету кошарке једниственим правним споразумом играч и послодаваца.

Данашња Национална кошаркашка асоцијација 4 првобитно је настала под именом Кошаркашка асоцијација Америке 5 6. Јуна 1946. године. Промена имена догодила се 1949 године, када су се поменутој лиги прикључили тимови учесници Националне кошаркашке лиге. У првим годинама, док су оба такмичења паралелно постојала, било је изражено њихово пословно ривалство и жеља да привуку најбоље играче ради обезбеђивања већег прилива новца од улазница и маркетинга. Како је у првој сезони постојања Кошаркашка асоцијација Америке имала ограничен буџет за плате играча у висини од 55 000$ 6 по тиму, и не чуди што се већина водећих играча одлучила да наступа за клубове Националне кошаркашке лиге. Ипак и тада су неки клубови успевали да нађу начин да заобиђу ова ограничења, те су нудили својим најбољим играчима места у клубској администрацији и на основу тога им исплаћивали посебне бонусе. Уједињење два најзначајнија такмичења тог доба под именом НБА лига, довело је до погоршања положаја играча услед мањка конкуренције послодаваца. Истовремено на снази остају само ригорознија финансијска правила која су до тада важила у Кошаркашкој асоцијацији америке, а играчима је понуђено да своја примања сведу на ниво дозвоњених, или потраже запослење на другом месту 7.

Како се ситуација у наредној деценији и поред великог раста прихода није значајније мењала, то је довело до покушаја синдикалног организовања играча – првог такве врсте кад је целокупан професионални спорт у питању. Боб Коузи, тада водећи играч лиге и члан Бостон Селтикса 1954. године одлучује да пошаље писмо најбољим играчима свих осталих НБА тимова и да тражи њихову подршку за оснивање уније игрча, како би се солидарисали са играчима Балтимор Булетса којима због банкрота франшизе нису исплаћене заостале зараде из предходне сезоне 8. Готово без изузетка добијa подршку контактираних играча 9, па се током All-Star викенда 1955. године обраћа председнику НБА лиге Морису Подолфу са листом захтева играча која је поред захтева за исплатом заосталих зарада између осталог обухватала: ограничење броја егзибицоних утакмица које играчи играју (а којих је било све више у жељи власника клубова да

увећају профит) или неки вид учешћа у подели профита од такве врсте нетакмичарских мечева, престанак финансијског кажњавања играча за критиковање судијских одлука током меча ("whispering fine"), 25$ бонуса за гостовање играча на теливизији и радију и покривање трошкова селидбе за играче који буду размењени од стране клубова током сезоне. Председник лиге је обећао да ће исплатити део зарада играчима чији је клуб угашен, док су разговори о осталим темама одложени за две недеље.

Ипак, и поред обећања није дошло до озбиљног дијалога између представника играча и представника лиге, био је довођен у питање њихов легитимитет, све док се у јануару 1957. године Боб Коузи није сусрео са представницима једне од америчких унија синдиката (The American Federation of Labor and Congress of Industrial Organizations) и затражио њихову помоћ. Априла исте године борд НБА лиге формално признаје Националну унију кошаркашких играча (National Basketball Players Association) за социалног партнера и након преговора многи захтеви играча бивају прихваћени. Уведено је могуће ослобађање од финансијке казне за критике упућене судијама на мечу, постављена је минимална дневница од 7 долара која се поред плате исплаћује током сезоне и надокнада путних трошкова, повећан је број тимова који учествују у плеј-офу, тренинг камп 10 могао је да почне највише месец дана пред почетак сезоне, лимитиран је број егзибиционих утакмица током сезоне, играчи су добили право да одлучују да ли ће њихови индивидуални спорови са власницима клубова бити решавани од стране председника лиге или трочланог борда НБА лиге, играчима су загарантоване надокнаде за појављивање у медијима и тршкове селидбе у случају промене клуба током сезоне. Иако сам споразум није није имао карактер колективног уговора, већ је био неформални договор који је касније унет у саме организационе акте НБА лиге, сматран је великим тријумфом професионалних играча. Председник уније играча и њен оснивач, Боб Коузи, одлучио је ипак да поднесе оставку на своју функцију већ годину дана касније, разочаран чињеницом да већина играча није хтела да плати годишњу чланарину у синдикату која је износила 10 долара.

Коузија је на челу синдиката заменио саиграч Том Хајнсон, који је успео да издејствује почетак разговора о признавању права на пензију играчима, поставивши циљ да онима који наврше 65 година и имају пет година стажа буде гарантована пензја од 100 долара месечно, док би са десетогодишњим стажом следила дупло већа примања. Ради лакшег остварења овог циља 1962. године Хајнсон ангажује адвоката Лоренса Флајшера дајући му функцију генералног саветника уније играча. Напредак у решењу овог питања десио се пред All-Star утакмицу 1964. године када су играчи поново запретили да неће изаћи на паркет чиме би лига изгубила огромне своте новца од

спонзора и додељених тв права. Уследила је лична гаранција председника лиге да ће пензијски план бити усвојен на наредном састанку власника клубова што се и догодио неколико месеци касније 11.

Како играчи нису били потпуно задовољни предвиђеним решењем питања пензија, али и великим бројем егзибиционих и такмичарских утакмица, долази до раста незадовољства па је било угрожено и само одржавање плеј-офа 1967. године, јер су власници највили да ће прогласити локаут и отказати његово одигравање ако играчи не дају обећање да ће поштовати своје уговоре. Са друге стране играчи су запретили штрајком ако се не усвоји листа њихових захтва. Споразум је ипак био постигнут, јер би у супротном обе стране биле на великом финансијком и спортском губитку. Загарантована је месечна пензија од 600 долара свим играчима са више од 10 година стажа (у шта ће бити ретроактвно урачунате и претходне године свих у том тренутку активних играча), унапређен је систем здравственог осигурања, прописан је максимум од 82 утакмице током регуларне сезоне, а постигнут је и начелан договор о ревидирању уговора играча на основу кога је годину дана касније увећан ниво минималних зарада у зависности од година стажа.

Паралелно са поменутом ескалацијом сукоба играча и власника клубова, долази до формирања још једне професионалне кошаркашке лиге под називом Америчка кошаркашка асоцијација. Дешавања у НБА лиги нису имала директног утицаја на стварање овог такмичења, али ефекти његовог постојања ће врло брзо почети да се осете, пре свега кроз раст прихода играча услед конкуренције послодаваца (клубова) на тржишту рада. Поучени ранијим искуствима, руководиоци НБА лиге поново покрећу разговоре о спајању два такмичења, који су током 1970. године требали да буду успешно приведени крају. У жељи да заштити интересе играча, Оскар Робертсон тадашњи председник уније играча подноси тужбу америчком суду 12, тврдећи да тадашња правила НБА лиге која су подразумевала да играч до краја живота не сме да потише за други клуб осим оног који га је изабрао на драфту све док постоји интересовање тог клуба који га је бирао су у супротности са антимонополским законодавством и представљају неки вид картелског удружења послодаваца. Са тог аспекта посматрано постојање друге лиге би представљало алтернативу играчима, па суд доноси привремену одлуку о спречавању уједињења две лиге, што је био превасходни циљ подношења тужбе.

Како ни Конгрес није дао позитивно мишљење о уједињењу, лига отпочиње разговоре са играчима о условима под којима би прихватили спајање. Решење ја неђено у увођењу правила да

играч по истеку првог уговора постаје слободан агент, и било који други клуб лиге има могућност да му понуди уговор, док његов матични клуб има могућност да задржи играч само ако изједначи финансијску понуду коју је играч добио од другог клуба 13. Након договора, тужба Оскара Робертсона која је готово шест година спречавала уједињење бива споразумно повучена чиме су створени предуслови за уједињење две лиге. Оно се остварило припајањем четири клуба Америчке кошаркашке асоцијације НБА лиги 14.

Питање спајања лига обележило је седамдесете године двадесетог века у америчкој кошарци, међутим оно није суштински утицало на нестанак тада већ институционализованог социјалног дилајога власника клубова и играча који је довео до потписивања првог колективног уговора 1970. године. То је била револуција за професионални спорт тог времена, јер по први пут постигнути договори о минималним платама, дневницама и повећању броја клубовау плејофу нису добијали правну снагу кроз организациона акта лиге, већ кроз колективни уговор чије је важење орочено на три године. Помињани договор о давању права играчима да постану ограничено слободни агенти по истеку уговора (после чега је уследило спајање лига) био је уведен кроз трећи колективни уговор потписан 1976. године.

Почетком осамдесетих година, услед нагомиланих дугова клобова према играчима који су достигли укупан износ од скоро 90 милиона долара, постаје јасно да успостављен систем није дугорочно одржив. У страху од краха који би финансијски погодио како играче тако и власнике 1983. године је закључен нови колективни уговор са четворогодишњим трајањем, којим је успостављен дугорочан однос партнерства између ова два социјална субјекта. Предвиђено је да ће убудуће играчи и послодавци равноправно сносити ризик пословања, тако што 53% укупних

прихода које лига оствари од продаје медијских права и улазница ће бити максимум које ће моћи да буде издвојен за плате играчима. Наведени износ назива се salary cap, а његова вредност у текућеј сезони увек се израчунава тако што се поменути проценат укупног прихода лиге из предходне сезоне подели са бројем клубова у лиги 15. Клуб може да потпише уговор са новим играчем само ако има слободног простора у salary cap-у. Истовремено, играчи су мотивисани да својим партијама на терену и појављивањем у медијима увећају проходле лиге а самим тим и своја примања у будућности. Истим уговором бива гарантовано најмање 253 радна места за играче током његовог трајања. Без већих спорења закључен је и колективни уговор 1988. године са шестогодишњим трајањем, којим је играчима дозвољено да после истека другог професионалног уговора постану неограничено слободни агенти и могу да потпишу за било који клуб који им понуди уговор макар понуда била нижа од понуде коју је добио од дотадашњег клуба 16. Истовремено, пензиони план почео је да обухвата све играче, па чак и оне који су каријере заврпили пре 1965. године када је постигнут први договор о пензијам игрча.

Релативно мирне осамдесете године заменио је отворен сукоб играча и власника током деведеситих, када су се десила и два локаута. У том периоду вртоглаво расте медијска заступљеност играча, по први пут њихови лични комерцијалини уговори почињу да превазилазе вредност примања која остварују од самог играња кошарке. Продукција играча и њихова међусобна конкуренција бивају све већи а расте и број ''интернационалаца'' који почињу да заузимају места домаћим играчима. То доводи до увођења све већег бороја exception-а, изузетака услед којих је могуће да клуб пређе ниво плата који прописује salary cap.Када је 1995. године постигнут договор између уније играча и власника клубова према коме ће бити уведен порез на луксуз за клубове који прелазе ниво salary cap-а, као и укидање једног од најзначајнијих изузетака "Larry Bird exception", неколицина играча на челу са Мајклом Џорданом и Патрикој Јуингом одлучује да покрене поступак за испитивање репрезентативности синдиката. Под притиском овог чина унија играча наставља разговоре и постиже далеко бољи споразум по играче који није обухватао увођење пореза на луксуз а број exception-а чак је и увећан. Ниво учешћа играча у приходима смањен је са 53% на 48%, међутим играчи сада добијају учешће у профиту од продаје дресова, међународних тв преноса и спонзорских уговора објеката у којима су утакмице игране, чиме је висина salary cap-а номинално порасла. Све наведено било је предмет колективног уговора усвојеног 1995 године након што је синдикат успео да докаже репрезентативност. Ипак већ две

године каснје власници клубова иступају из договора и покређу нове преговоре који су резултирали локаутом 1998. године. После губитка готово половине сезоне, сукоб је окончан потисивањем нешто неповољнијег угвора по играче који је обухватао увођење максималних плата у зависности од година стажа играча.
Последњих десетак година, промене полажаја играч биле су незнатне услед континуираног раста прихода лиге и релативно одрживог система поделе прихода који је успостављен. Долази до скраћења максималне дозвољене дужине уговора и увођења пореза на луксуз. Ипак светска економска криза и поремећај тржишта неограничено слободних агената на коме су играчи спортске успехе и величину медијског тржишта почели да стављају испред финсијских понуда клубова, вероватно ће утицати на значајну премену система успостављеног у последњој деценији.

Данас се у теорији колективни уговори најчешће посматрају као мешовита категорија која поседује облигационе и нормативне елементе. Ипак, не може се порицати чињеница са су ови уговори у америчком професионалном спорту превазишли те оквире, и данас уређују многа питања управног, трговнског, компанијског и других права, која су у већини европских држава најчешће нормирана законом о спорту или законом о привредним друштвима. Таква су правила о порезу на луксуз који се наплаћује клубовима који прекораче дозвољену потрошњу на плате играчима, правила о допинг контроли, правила о промету играча, као и многа друга уведена у правни живот управо путем самог колективног уговора.

Колективни уговори врше дерогирање радног законодавства ако су њихове одредбе повољније по раднике. Специфичност ових уговора у америчком професионалном спорту је у томе што они врше дерогирање чак и појединох одредаба тамошњег антимонополског законодавства (anti-trust law). Један од темеља поменутог законодавства је и Шерманов акт из 1890. године који било какав вид уговора, изјаве воља или завере у циљу ограничења трговине сматра нелегалним 17. Колективни уговор у НБА лиги управо на најочигледнији начин уређују правила и ограничења у промету играча између клубова. Такође, антимонополска правила прописују и строгу забрану фиксирања цена а правила колективног уговора одређују максималне износе ''цене рада'' играча у зависности од година стажа у лиги.

Коначно колективни уговор у америчкој професионалној кошарци значајно ограничава слободу избора радне организације, која своје корене има и у самој слободи кретања као елементарног људског права. Преко 90% играча постаје део лиге путем НБА драфта. Пријављивањем на драфт они пристају да буду бирани од стране клубова и немају права да потпишу професионални уговор ни са једним клубом НБА лиге осим оног који их је одабрао. Они немају права да потипусују професионалне уговоре пре 23. године живота ако претходно нису прошли драфт (на који могу да се поријаве већ са 19 година) 18. Међутим проблематично је правило колективног уговора по којем сви играчи годину дана пре него што стекну право слободног потписивања професионалног уговора могу бити бирани на НБА драфту иако се на њега нису пријавили, те по стицању права потписивања професионалног уговора они не могу да потпишу ни за један клуб осим за онај који их је бирао кад су били такозвано ''излазно годиште''. Други вид ограничења слободе избора радне организације је правило по коме након истека првог професионалног уговора (који може да траје максимално 5 година, а чија дужина зависи искључиво од воље послодавца) играч нема права да потише уговор са другим клубом ако клуб за који је до тада наступао изједначи висину понуде коју је играч добио од стране дугог клуба. Тек по истеку другог професионалног уговора (који може да траје до 6 година) они постају неограничено слободни играчи. То у пракси доводи до ситуације да најбољи играчи готово читаву деценију буду везани за клуб који их је првобитно бирао на драфту, јер су максимална годишња примања играча лимитирана и понуда других заинтересованих клубова никада не може да пређе те максималне границе и по правилу бива изједначена.Тек као ветерани, неколико година пред крај каријере они стичу могућност да пар последњих сезона одиграју у клубу по избору, али и тада се они чешће одучују да зарад финансијске сигурности и због опасности од повреда (које су у тим играчким годинама чешће) искористе опцију коју предвиђа колективни уговор и продуже већ постојећи уговор годину дана пре истека. Тиме играч избегава могућност да постане слободан агент и евентуално не нађе новог послодавца (нпр. због изненадног погоршања здравственог стања).

Иако је неки вид salary cap-а постојао већ у првој сезони НБА лиге, концепт ограничавања буџета за плате брзо је напуштен. Он поново бива уведен 1984. године успостављањем раније помињаног партнерства играча и власника клубова, након финансијске кризе која је погодила лигу. Разлози за увођење salary cap-а били су двојаки. Са једне стране клубови из метропола који по природи ствари послују на већим тржиштима остваривали су веће приходе од улазница маркетинга, па су без проблема успевали да привуку све водеће играче тог доба, што је значајно угрозило конкурентност осталих. Успостављање salary cap-а довело је до изједначавања издатака за плате у свим клубовима, али је утицало и на однос понуде и тражње на тржишту играча, јер клубови којима је испуњен salary cap немају могућност да нуде уговоре слободним агентима, што је све заједно допринело значајном успоравању раста плата играча све до постепеног увођења одређених финансијких изузетака – услова за прелазак нивоа пројектованог salary cap-а.

У теорији је позната подела на ''чврсти'' и ''меки'' salary cap. Одлике чврстог су да не постоје услови под којима се буџет за примања играча може превазићи – ангажовање играча могуће је само до нивоа који је предходно утврђен. Управо овакав био је salary cap приликом увођења 1984. године. Ипак пракса је веома брзо довела до ситуација у којима су правила о неограниченом изједначавању понуда слободним агентима од стране клуба за који је до тада играч наступао дошла у сукоб са ограничењима salary cap-а. То је довело до увођења првог изузетка познатог под именом ''Larry Bird Exception'', а у наредне две деценије настају и многи други 19:

-Larry Bird exception је изузетак настао када Бостон Селтикси због ограничења која је поставио salary cap нису били у могућности да продуже уговор са у то време водећем играчем лиге – Леријем Брдом. Бостону је накнадно дозвољено да то учини успостављањем правила да клубови имају права да продуже уговоре са играчима који су им тренутно у саставу без обзира да ли ће такав продужетак довести до пробијања salary cap-а. Неопходан услов за примену правила је да ирач који треба да продужи уговор има најмање три везане године стажа а да притом није отуштан нити мењао клубове као слободан агент. У случају трејда, сматра се да су са играчем трејдована и ''Bird rights'', тј. стаж који је остварио у предходном клубу рачуна му се и при примени правила за продужетак са оним клубом у који је прешао. Овај изизетак омогућава